ovako je sve krenulo nizbrdo

ova je za jednu predivnu osobu milicu đurić koju svi zaslužujemo u životu

draga, mogu misliti, sada znaš da nizbrdo nije krenulo ni juče ni danas, mada mogu samo pretpostaviti, draga, koliko je bilo teško ući u urgentni centar u pola noći sa tako transcendentnom boljkom kao što je slomljenost krila, prouzrokovanu višegodišnjim odsustvom duševnosti, žaliti se na probadanje i tromost svetu koji na to nije navikao… koji to neće razumeti ni danas ni nikad, a sve pod plaštom da razume i brine. on te uverava da brine i razume, ali jedino ti znaš da samo ti razumeš svoju borbu i da ste tvoj svet i ti samo prividno povezani nekim potpuno logičnim stvarima punim jednačina. ali ti moraš da znaš, ti si potpuno odvojen entitet. ono što ti zaokružuješ bije bitke koje ne podležu zakonima fizike.

iako je strašnije nego što deluje, bolnička kolica su jako udobna, sediš a pored tebe su oni: jedan je oniži i dobroćudan, nada se da ćeš biti dobro, drugi jako besan – zašto svi privilegovani ljudi ovog sveta moraju da dobiju još i ovoliko publiciteta i pažnje, razmišlja se o tome kako niko nije posebniji i bolji, misli da deca iz afrike stvarno umiru a ti ne; ti se prenemažeš. tvoj pogled govori samo jedno: prvi put sam izašla iz dvorca, iz zvona, izvinite, ja ne umem drugačije osim da se prelomim na pola kada teret postane ogroman. izvinite, koliko je sati? izvinite, da li znate da mi je prva lekcija iz francuskog bila u osnovnoj školi i da je lik iz lekcije imao tahikardiju? izvinite, zar to nije karmički?

onda su se vrata otvorila. mlada lekarka te je uvela unutra, govori da je sve ovo rutinski, ti sada razumeš da je tvoj život jednostavno rutinska pojava, ona pita da li se možda drogiraš, kao što je pitao i on, kao što je pitao i onaj pre njega dole u prizemlju, kao što je pitao ovaj između lekarke i ovog u prizemlju takođe u bolničkom vozilu – izvinite, gospođice, da li se vi možda drogirate? izlišno je objašnjavati, ti nisi kao iranska princeza Lejla, tebi je Pasi samo domen umetničke igrarije, simbolika smrti, dobra tragična pesma kada se nežno dodiruješ i plešeš u sobi do prozora. tebe to ne radi. ti si drugačije kovana, željna pažnje ali ne i dovoljno luda da se oteraš do granice, ti bi htela da skočiš jer te stvarno baš inspiriše, ali nikada to ne bi uradila. tvoji su kreveti teški ali ne nesalomivi. tvoje su iskre trenutne. tvoj život je rutinski, ali šljaka. ti se nikada ne bi drogirala.

ma čak nisi ni anđelina džoli u onom filmu, ma znaš onom, kad su u mentalnoj instituciji. tebi je ona lepa i diviš joj se, jako je dekadentna, bože kako je samo luda… one šiške deluju, pa, u najmanju ruku jako seksi. ali ti ne. pa ti ne. pa ti nikada svoje ne bi tako skratila. niti si ti got, nit si poš, nit si bljaksi tip devojke. tvoja merila su zlatna. izvini ali ti bi vodila računa. onda, u svom monologu koji čak i ne slušaš, lekarka ti daje narukvicu, priča opet o rutinskom… njoj nije jasno šta ti je. ali izvinite, ja sam došla ovde da vi meni objasnite zašto a korelira sa b i šta je uzrok? izvinite, kako to mislite pretpostavlja se? izvinite, zar ne postoji samo crno i belo? a ne?

ta ista prostorija u koju su te uvezli mrzovoljni i nezadovoljni, sada ima druga vrata kroz koja te izvode i prebacuju na pokretno ležeće vozilo. plava lekarka, koja izuzetno liči na politički korektnu šveđanku koja posle četrdeset nosi naočare za vid sa staklima u obliku kvadra ti kaže da će doći uskoro da te poseti. ona je tako lepa, ti misliš. stvarno je istinski lepa. ali nije ti dovoljno posebna. mislim nije posebna kao ti. ne, nisi tako mislila, izletelo je. mislila si zapravo da njena priča nije dovoljno autentična kao tvoja. mislim, razumeš, ti si pričala drugi jezik kad druga deca maltene nisu znala ni svoj. razumeš me, ona izgleda stvarno nije glavna junakinja ovog filma. iako ti, koja često sudiš po fizičkom izgledu, bi joj dala sigurno važnu ulogu. blizu tebe. estetski te privlači. da li svi prijatelje biraju estetski?

pošto si na točkovima koji znače više od života, možeš da vidiš dve direkcije: levo i desno. onda taksonomski raspoređuješ: ovo je strašno, on nema nogu, ovaj nema ruku, ovaj je pijan pao sa motora a ona je upravo imala neprijatno seksualno iskustvo. pitaš se, isuse, otkud ti među ovim ljudima. izvinite, režija, je l’ ovo sigurno u tekstu? izvinite, režija, da li može neko da dođe da proveri ovo?

čak ni svetla nisu kako valja. toliko je mračno ali onako odvratno, da face postanu bizarne i sa jako dobrom šminkom, onako ma baš se gadiš sebi kad te provezu pored nekog niskog prozora u kome možeš da se ogledneš. ma fuj, onako baš fuj, kao da nisi spavala godinama i ovo više počinje da smeta iz potpuno različitih razloga. onda te uvezu u prostoriju bizarniju od osnovne škole: pločice u zidu su zelene, aparat pušta signale koji žele mnogo toga da kažu ali oseća se kao vatrogasni kamion kome je pun klinac svega. pišti. pišti u skladu sa tvojim srcem. oh nežnim. i to srcem. jako nežnim, jako prefinjenim. jako nenaviknutim na ovo.

ono na šta je tvoje srce naviklo knjige ne mogu ni da sanjaju. naviklo je na čvrsti rajsferšlus preko noge koji nije prišiven na pravom mestu, jako usko crno sklonište za kožu, jako neugodne ali ekstremno privlačne cipele, one koje puckaju po dugačkom hodniku. lift jedan. lift dva. dobro veče. da, mislite? da, nije valjda? da, vaša deca su očaravajuća? vidi kako je samo pametan! da. zaista? i vama lep dan. pa onda opet puckanje te male pseudoštiklice sa cipela. tap tap tap. dobar dan. da lep dan. aha. da vam pridržim vrata?

tvoje srce je od beskrajno belih zuba, lepih časopisa, tuđih citata. tvoje srce je posebno ranjivo, tvoje srce prepoznaje druga izuzetno izuzetno ranjiva srca. ona baš ogrebana. ona koja misliš da će moći da se trljaju o tvoje i to ne na bezobrazan način. tvoje srce koliko god da ne želi vidi druga kao utočišta, tvoje srce vidi njegovu jaku crnu bradu kao nešto evolutivno jako konzervirano. kao instinkt. kao biće dobar otac. kao ustaće u tri ujutru sa puškom da ubije vuka na vratima. kao borite se zajedno protiv tih odvratnih senki, vi – jedan potpuni opozit ružnom. vi najbolji. vi najsvetliji.

tuđe srce ima taj životinjski jednostavniji momenat od tvog. tvoje srce oseća a to drugo srce je čvršće, čuva tvoju sklonost ka padu. tuđa srca. on ima duboke zelene čizme, uspomene iz detinjstva, tatu koji mu je puštao kleptona, porodične fotografije koje su objektivno za povraćanje ali hej tebi će biti najbolje na svetu. on ima jedan defintivno sjeban odnos prema svetu ali ti ćeš ga naučiti svemu. izvinite, režija, je l’ može da se popravi ovo svetlo?

ovako je krenulo nizbrdo. mama i tata su ti pričali da si najbolja. mada i ne toliko koliko su same okolonosti bile. ne, ti nemaš potpuno ludog ujaka koji pije i bije ženu, to je za druge ljude. ti nemaš rođaka koji je u terminalnoj fazi kancera, to je za druge ljude. tebi nisu umrli baba i deda, niti će, to je za neke ljude. ti ne znaš kako je biti na sahrani, to je za druge ljude. tvoji mama i tata se ne razvode i nisu odvratni na ulici, to je za druge ljude. tvoji mama i tata nemaju mama i tata uloge nego su ravnopravni kao vazduh i voda, to je sve za druge ljude. druga deca nemaju roditelje i to su uvek neka druga deca. ti imaš dobar imunitet, lepu garderobu, novca za poneti. i istinski se zaplačeš za svakog ko sve to nema. ali priznaješ jedno – ti to ne razumeš.

misliš da je tvoj život krug, onaj iz kojeg nikad nećeš izaći, gde su besmrtnost i dobrota jedina opcija, funkcija, želja. u tvom svetu umire samo pogrešno, plaća samo zlo, trudi se samo netalentovano. u tvom svetu svi roditelji vole i štite svoju decu, u tvom svetu ružne reči ne postoje, u tvom svetu… u tvom svetu urgentni centar ima više svetla, pločice nisu zelene i najbitnije… ti nisi u njemu.

tvoje je telo vreća lepote. ti plivaš jer umeš, pišeš jer znaš, radiš jer sijaš a voliš jer ti je to jedino što umeš. e tu je sve krenulo nizbrdo. tamo gde ste se krug i ti rastali, on ošišao kosu i otišao sa pitaj boga kim, u stvari znaš ali u tvom svetu ti je bolje da ne, nizbrdo je krenulo kad ti je baba umrla, pa ona umrla, pa se ona slomila, pa ona otišla, pa se ona vratila. znaš, što znala nisi, da život jeste gomila prekinutih sekvenci za krpljenje. bio ti je potreban život dug kao hol urgentnog centra da to shvatiš.

izvini, da si znala, platila bi nekome da polomi to staklo ogavno u kojem živiš i pustio te da prigrliš sav taj nihilizam. svo to beznađe je odavno trebalo biti tvoje. od početka. ona bol koju osećaš kad nekoga slušaš trebalo je da boli po koži a ne samo da te inspiriše da od toga nešto praviš. režija? režija stvarno?

dakle, ovde niko nije govorio da aparat nije bio ispravan, samo jednoličan. izvini, ta strana lica mi nije dobra, možeš li da me slikaš sa druge? izvini, ali ne, to si ipak ti. znam ali ja se ipak bolje osećam… izvini ali to si ipak samo ti. izvini? izvini da li možemo da se dogovorimo?

ti si daleko od bajke ali opet dovoljno blizu. puno glitera, više nego što drugi ljudi dožive za života. tvoji kreveti ogromni da ti se nađu uz snove, tvoj um neopterećeno travnat, tvoja zgrada traženija, poštanski kod od dijamanata, tvoj jezik bi služio u svakom diplomatskom koru… tvoja korporativna priroda, umeće razumevanja, kopanje jeftinih knjiga sa naočarima na licu, tvoja prodavačica njujorčanka sa napumpanim ustima koja je stalno bosa. tvoji putevi, avioni i kamioni, tvoje slučajne esencije života. tvoje krpe su vezene. tvoja je žalfija večna. tvoja je stvarnost čokoladni kolač od lizanja prstiju. i dive se. i treba. ti si osoba kojoj se treba diviti, zbog empatije, pripadnosti tuđim osećanjima, zbog izgrebanih ruku i gaženih nogu, zbog stila i tuge koja tebi kopčaju svet, zbog toga što si nesposobna da mrziš druge samo zato što su drugi. ja ti se divim.

zbog odbačenosti ali ne i hladnoće, zbog svega toga, zbog tvoje mogućnosti da od svakoga napraviš osobu koja će voleti sebe do kraja života. zbog iskrene pohvale. zato što potajno misliš da si najautentičnija na svetu, obožavanija, da je bajka život ovaj koji živiš… ali zato što bi da svi zamisle da žive bajku. je li tvoj život bajka ili samo tako izgleda na fotografijama? izvinite… režijo, da li mene i dalje svi mrze? da mogu kao u osnovnoj školi, da li bi te opet tukli, nazivali svakakvim imenima, trudili se da se osećaš kao jedno potpuno nebitno govno u centru svog univerzuma? da mogu, bi li te šamarali? bi li se sažalili? bi li ti oprostili kad bi znali da nekad kada si sama zamišljaš da svojim najvećim zlotvorima… pomogneš? kao kad on padne u šahtu, ti se tu zadesiš slučajno i pokažeš svoju humanost, zaslužiš pažnju i oprost od svih tih govana.

tu pažnju, taj kadar iz pravog ugla, tvoja kosa je takva kakva je, ali tvoj život je mnogo više nego što bilo ko drugi zamišlja. tvoj život je jeftini armani pun ne onih natopljenih maramica jer si oh ta jadna bogatašica, napunjen je kolačima koje jedeš sama i misliš da bi bilo sjajno da su svi srećniji. kao što ti istinski jesi. kao što jesi centar svega. kao što svi misle da si centar sveta i nije im jasno, žele ti manu. žele ti nogu. žele ti bre udarac u stomak da se slomiš u urgentnom centru u pola tri ujutru.

ipak, neke lekcije dođu kasno. neke lekcije dođu urgentnom centru u pola tri, uz dve pilule, uz puno zelenih pločica, uz puno pištanja aparata. život nije a do b, život je c543455 kao subjedinica c, tačke su nezamislivo brojne, ravan koja je u tebi se ne drži sa tri tačke, kao što ste učili u školi, drži se svim onim snagama koje možeš da izvučeš iz sebe. izađi na ulicu i kaži tim ljudima da te ne obožavaju više iz pogrešnih razloga jer postoje i pravi. nemoj da se izviniš nikome što si lepa. i što život nije putanja nego skup sekvenci. što možeš sebi da dopustiš da bajka doživi mali nervni slom. da kaže da si glupa i ružna i sve i da on ode sa ko zna kim.

onda je ona neka druga upala u urgentni, vrištala je i želela da ga vidi, obezbeđenje se borilo i na kraju uspevalo da izađe na kraj sa tom ludačom koja urla a čije telo ne vidiš već samo glas joj čuješ. opet ti. opet je sve ovo za druge ljude. opet je tvoje centar univerzuma. opet drugi ljudi imaju prave probleme a tvoji su imaginarni. opet su ti dali pilulu za smirenje i osećaš se da se ništa kapitalno neće desiti sa tvojim organizmom, ne danas, osećaš i osećala si delićem svog bića da te tvoja bajka opet kuša. da. ovo je bilo jedno obično iskušenje i u jednom vrlo nehrišćanskom maniru. ovo, rekla si sebi, je bila ishitrena reakcija jedne bajke sa dramatičnim pseudoprevratom, ovde je režija namerno dala takvo svetlo da bi se ti zbunila i odigrala prirodnije, ovde se radi o zameni teza, ovde je dakle apsolutno logično i jasno da ćeš ti sada da počupaš sve ove nalepnice sa svog tela, ostaviš narukvicu jer ti prija pažnja, ustaneš sa bolničkog kreveta i odšetaš dalje u svoj život pun cimeta. ovo je bilo privremeno. ovo je bilo… mislim, ova sekvenca je bila zaista jedna samo… potpuno čudna igrarija univerzuma kojoj ti nisi dodvorila, jer ti si zapravo sve vreme znala, mislim zaista jesi, ali si preterala, pomislila svašta, za novine ćeš izjaviti da si se zaista jako uplašila, mislim onako stvarično uplašila. do taksija onda hodaš, onda lutaš, onda u taksiju osećaš da ti je hladno ali dobro tako miriše u taksiju. onda opravdaš svet, malo pustiš suzu, pa što si baš ti ovakve turbulencije zaslužila, pa zamisli srce, pa misliš… a ta anegdota sa lekcijom iz francuskog je bila stvarno mnogo smešna i neočekivana u takvoj mora se reći preozibljnoj situaciji, ha ha! ha ha! ha ha ha! ma sad ti je malo smešno, sad ćeš se opustiti, napuniti kadu, dobro jutro, lupkanje cipela tap tap tap. jedan lift. drugi lift. zdravo, jao što je porastao! a drugo je već na putu? tap tap tap. stiže ti poruka. ne mariš. ma ružna je. ma ne dotiče te. ma tap tap tap. opet poruka. razmišljaš, bože koliko samo ljudi pate! koliko frustracija! svi pod lekovima za smirenje! već im vidiš podočnjake dok deci spremaju ručak, koža im se usukala, kancelarija od devet do pet a leti sedam dana u paraliji… tap tap tap. dobro jutro i vama! ma da, miriše kao radost! uvek! ma da! ma tu sam još malo! ma letim posle a baš mi ne prija zbog tih gore turbulencija. ma cipele tap tap tap. otključavaš, zaključavaš, stan je opet prazan. naravno. tvoj je. kao i ovaj svet.

a stakleno zvono opet oko glave kao tihi tap, misliš da te štiti a sjebaće te teško, život opet nije sekvenca nego putanja, tap tap, ona tvoja, mislim ona savršena, mislim ona… zbog koje ćeš glavu izgubiti. a posle kazati da je baš šteta, jer bila si baš onako istinski lepa.

prosthetic love

krug, istkan od savršenog, počeo je da puca pod pristiskom okeana koji me je grlio; osetio sam blagi nadražaj tkanine po preponama, osetio sam veo napravljen od hiljadu mrežica kako mi prekida disanje; grlio sam ga, grlio tad; a on kao da je želeo da pukne, taj krug, istkan od savršenog, kao da je svemu predodređeno da pod naletom neobjašnjive sile rasprsne moje snove u nešto što se više nije ni moglo sagledati, već samo nanovo sanjati.

a od snova, čovek je imao jedan. na maloj palubi, glavom zabačenom unazad ka vodi, moji mišići čekaju da ribe kažu da si tu; ja od soli koje nema kroz kosu prstima prolazim; osećam kapi na trepavicama kako mi pokazuju da se nešto u blizini pomera; kao vetru preti, kao meni se sveti, kao da mi kaže… da se odavde mora krenuti, bez ijedne stvari u koferu spakovane.

jezikom od radosti, ja mislim da je tvoja koža pustinja; osećam se kao na hladnom patosu koji vibrira, ja ležim; u okeanu od francuskog ležaja na dvadeset i četvrtom spratu od svih ovih devet života; ja letim ti, ti misliš da moja koža ume pritisak; ti onda kažeš – ja ti kažem nemoj; jer sav trud iznuđen je. ja ne želim; pokušavam da se sklonim u ugao sobe, da je napustim, da stepenicama od anksioznosti bežim od požara sporednim putevima… ja kažem sačuvaj; ono što je bilo, sačuvaj krug, jer ja ne želim elipsu od tvojih naknadnih puteva.

naivno, mislim da će mi sve biti oprošteno. da teret, krivica, korenje mojih zlodela nestaje svaki put kada mi leptir u oko uđe i oprosti jedan dan. ja onda živim taj dan bez griže savesti kao da sam ikada išta priznao sebi. želeo bih da ti kažem neke reči, ali mi više ne pričamo i nismo godinama, nismo vekovima; ne znam da li živiš, a podjednako se bojim obe strane tvoga tela, žive i mrtve; kao da bi mi krv stala onog trenutka kada bih video da stojiš preda mnom; kao da bih se prelomio i da bi me šumske životinje po drveću skupljale; moje noge bi visile kao dva konca zelene boje, moje ruke čvrsto pripijene uz stabla, moj dah vetar koji ti duva uz kosu na kojoj polen ti ukrase pravi.

tim putem večno ideš jer znaš gde živim. znaš gde spavam. znaš, jer život je taj, jer život je Maj, kad ti moja kosa pravi mio zvuk u kojem se tiho kupaš. tu, to, to je bilo tako. mislili smo da je lako. i da ovo, ni ono, ni onaj tamo, dodir, ne može biti tup, jer taj ugao kojim se život gledao je bio drugačiji. ja i dalje sklupčan od umora, nagog tela, flasterima od stakla, mirno pevam pesmu koju ti ne možeš čuti, ni da ovo, ni da ono, ni da onaj dodir tamo pomoći ne može; jer kiša koja je padala padaće, a krug koji je bivao puknuće. čuvaj se.

it’s not you, it’s you

Žao mi je što čekaš, ali uvek je bilo do mene. Bilo je do mene kada sam se u planinama rodio, kada sam crnom odorom razderotine po koži od belih čaršafa pokrivao da ih svet ne vidi i po kamenju tupom ležao. Kad su me nagog na pozornici objektivi bičevali kao da ne boli. Kad sam izašao na ulicu i bio pogledan trinaest milijardi puta. Kad sam dozvolu potpisao. Kad sam se zapakovao u kutiju pa poslao post-ekspresom da ne budete gladni. Razumeš? Nikad nije bilo do tebe.

Kad juriš po bolničkim hodnicima ne znajući da li dišem, do mene je. Kada ne želiš da čuješ kako se automobil zakucava u znak pored puta, sigurno je do mene jer život ti odjekuje a ja sam dobar stereo. Onda dođeš a kosa ti miriše na marcipan i med. Znaš da moraš, stavljaš mi cveće. Ne sveće. Ali ko zna? Onda odlaziš da nekoga drugog medom hraniš a potajno te nešto kao grize savest. Izmišljaš neke ulice i telefonske brojeve. Plaćaš taksi a zaboravljaš da nikog nije briga. Ne mene. Jer sve ovo nije oko tebe.

Dok slušam kako svet deklamuje lekciju o tome kako bi trebalo da moj život izgleda, sedim i hvatam beleške. Ispisujem, belim se zubima smejem i nepristojno namigujem kameri. Onda tu beležnicu iskoristim za potpalu i opet sam na šestoj strani. Kuća nam je izgorela u požaru, godine uspomena i pizdi materina su otišle, neprocenjiv lični materijal i slične gadosti… Huh i fotografije iz Makarske? Jebiga. Nije valjda sve ovo opet oko mene?

Izgleda da jeste. Marcipan i med sam izmislio. Ja bre rođendan ne znam kad ti je. Znam da ako istripuješ neki alkohol i lekove počeću da povraćam u klišeima. Od naknadnih španskih serija imam jutarnje mučnine, a svu tugu progutali podočnjaci. Oni što se mažu lošom šminkom. Ovo je postalo predosadno. Nemam čak ni kako da te mrzim. Neka neko pogasi svetla.

One projekcije, one nisu bile o tebi. Livade, vinogradi, kolibe i bašte, tihi sumraci i hladna jutra potopljena masivnim prekrivačima. Konji, mirišljave sveće, pite sa višnjama, cvrkut ptica po letnjem danu. Zimski dan i odvratni čaj od žalfije, tiha muzika i badem. Ti nastavi. Ono kad se po kiši jurimo po travi pa se ja kao sapletem i poginem jer sam smotan? Oderem kolena? Znaš to? Sećaš se? Tako sam i mislio. Izvini. Nije o tebi.